Blog

Intervju: Ivan Ikić, reditelj filma “Oaza”

38 pregleda0 Comment

Nisam očekivao trku za Oskara

Pobednik LIFFE festivala 2015. sa filmom “Vavari”, reditelj Ivan Ikić dolazu na 14. Leskovački internacionalni festival filmske režije sa filmom “Oaza” (na programu 19. septembra od 19 sati u Narodnom pozorištu u Leskovcu), koji je srpski kandidat za nominaciju za nagradu Američke filmske akademije.

Kako ste primili vest da je “Oaza” srpski kandidat za Oskara? Koliko Vam to znači kao autoru?

Nisam očekivao takvu odluku i odluka komisije me je prilično iznenadila. Obzirom na sve kontraverze koje poslednje dve decenije prate ovaj izbor odluka da “Oaza” bude kandidat naše zemlje deluje prilično neverovatno, čak i nama koji smo je stvarali. Toliko je nevorovatno da je zbunilo i same medije koji su do sada uvek sa fanfarama pratili kandidate. Ovaj put nastao je muk a vest o kandidaturi je u novinama bila kraća od prosečne umrlice. Mene iskreno raduje ako je ovo početak diskontinuiteta i jedna nova šansa za naš film da se jednim ozbiljnijim pristupom uključimo u trku za Oskara i redefinišemo šta od te trke želimo, pošto put kojim smo do sada išli evidentno nije dao nikakve rezultate.

Šta vas očekuje sada po pitanju promocije filma za članove Akademije?

To u ovom trenutku još uvek ne znam. To će zavisiti od sredstava kojima raspolažemo.

Film se prikazuje na LIFFE festivalu u Leskovcu koji vrednuje režiju. Je li vam utoliko draže učešće na LIFFE-u i šta ovaj festival predstavlja za vas?

Moj prethodni film “Varvari” je pobedio na festivalu 2015. i ja tada na žalost nisam bio u Leskovcu, tako da je ove godine prilika da se nadoknadi propušteno.

Jeste li namerno “Oazu” stvarali kao film o slobodi i kako je ta ideja sazrevala?

Ideja slobode se nužno nameće u filmu u kome junaci žive u jednom zatvorenom, gotovo logosrskom sistemu. Ona je čak i opasnost jer u tom kontekstu može da bude veoma suviše očigledna autorska ideja. U filmu sam tražio način kako ona kroz sitne pukotine u sistemu uspeva da izađe na površinu u jednom veoma iskrenom i bolnom obliku.

“Oaza” je film i o onome što skrivamo – emocijama koje bujaju, a koje potiskujemo eliminišemo danas. Vaš film je u tom smislu otrežnjujući?

Moja ideja je bila da gledalac makar tokom trajanja filma uđe u svet mojih junaka i proživi sa njima to vreme glajući na svet iz njihove perspektive. Onoliko koliko dopustite da vas film uvuče u sebe, toliko je snažna emotivna katarza kada se film završi. Ovo je film koji svakako ostavlja posledice na gledaoce i te posledice uopšte ne prolaze brzo i lako i uopšte nije bezbolno na kraju.

“OAZA” nije tipičan projekat, na ivici je eksperimenta. Kako ste se snalazili u tim nesigurnim vodama? Ta nesigurnost i neizvesnost je ono što mene u rediteljskom smislu motiviše. Mislim da film nastaje u tom našem suočavanju sa napoznatim u trenutku kada svaki plan propadne

Leave your thought